Tomislav Osmanli
Slikata na tetka Ra{ela

-”Eve, ova sum jas – zastanuva i poka`uva tatko mi na edna ista fotografija so potkr{eni kraevi sekoga{ koga }e go listame semejniot album. Tamu, na po`oltenata slika na celoto semejstvoto napravena pred koj znae kolku godini, va`no pred pove}e od polovina vek na nekoj prazni~en izlet, e toj, dete so crni, trkalezni qubopitni o~i, vo dokolenki i kusi pantaloni so platka i preramki, pripieno do majka si.
-“Ova e brat mi, ova drugiot brat…A ova e tetka Ra{ela”, vele{e tatko mi, povtoruvaj}i ja nad taa edna fotografija, sekoga{ odnovo istata, nepromeneta re~enica.
Prv pat tetka Ra{ela ja vidov na starata fotografija so potkr{eni kraevi. Onaa istata {to tatko mi bezbroj pati mi ja poka`uva i koja{to i denes ja ~uvame vo semejniot album. Sednata zad baba mi i dedo mi, za razlika od izrazite na drugite nivni fotografii, samite ve}e zavlezeni vo vozrast {to ja bri{e vedrinata od nasmevkata, taa devojka so mazno, oblo lice od fotografijata vo nas gleda preku poluspu{tenite o~ni kapaci so eden ~uden, povle~en i skromen, a naedno bistar i nastoj~iv pogled.

Moram da priznaam, gi sakam starite fotografii. Koga bev mal, gi sakav za{to za niv se vrzuvaa mnogu prikazni koi obi~no, na doma{nite poseti, si gi raska`uvaa postarite palej}i gi, po skromnite ve~eri, cigarite, dodeka po dnevnata soba se {ire{e aromata na minatoto {to mirisa{e na tutun i sve`o svarenoto kafe koe majka mi go iznesuva{e na stariot posrebren poslu`avnik. I toga{, otkako nekoj od rodninite }e go pobara{e semejniot fotografski album, poa|aa muabetite za nekoga{nite vremiwa i lu|e. Mol~e{kum gi slu{av ne razbiraj}i gi do kraj tie beskrajni razgovori za likovite od albumite, koi bliknuvaa vo sobata ispolneta so ~ad, na pati niz radosnite, vedri tonovi i `ivite raska`uva~ki nadvikuvawa, ponekoga{ skrieni vo ne~ujnite {epotlivi komentari i pridu{eniot kikot ili trgnati od nenadejnata glasna smea na prisutnite, a potoa, drugi pati, lebdej}i vo dnevnata soba, vo usporenite ka`uvawa polni so pauzi, so zavladeani ti{ini i govori so stegnato grlo. Prikazni. @ivotni storii za sudbinite na lu|eto, moite pobliski i podale~ni rodnini od koi re~isi nikogo ne poznavav, no i na nekoi drugi li~nosti od romanot na minatoto, arhivirano i sega pottiknato od slikite i o`iveano kako vo nekoja ~udesna kinoteka na `ivotot, so likovite {to, ete, vlegle vo malata semejna ve~nost na na{iot fotografski album.

Sega, koga i samiot zavleguvam vo srednoto doba, fotografiite gi sakam i na eden drug na~in. Kako za~uvani otpe~atoci na izgledot na minatoto, ne samo na scenografijata i kostimografijata na odveanite vremiwa, na promenetata topografija i geografijata na prostorot, tuku, najmalku prela`ni, i na pejza`ite na ~ove~kiot svet, licata, izrazite, odnosite, slabostite, emociite, raspolo`bite, du{ite. Fateni vo migot, za ve~nosta. I zatoa podatni za zadlabo~uvawa. I za postojani navra}awa. Vo likovite na edno vreme.
Mistikata na fotografiite {to vo tie denovi na detstvoto o`ivuvaa od atmosfera prezasitena so ~adot od cigarite i minatoto {to bliknato na semejnite ve~erinki, podocna se obiduvav da ja racionaliziram. Fotografiite, definirav podocna koga gi steknav prvite filosofski poimi, se izraz na paradoksite i, u{te pove}e, na aporiite {to postole otsekoga{ i postojat i denes, dobivaj}i novi projavi, taka {to ~udata na tehnikata od sovremeniot `ivot mu gi pridodava kako novi argumenti na tvrdokorno istrajniot, nepromenliv fenomen na bitieto. Taka asketskiot arsenal na tie paradoksi, zabele`an vo starite Elejski u~ewa i odredeni vo sholasti~kite primeri za Ahil i `elkata i Lakot i strelata, denes mo`eme da go zbogatime i so noviot tehnolo{ki primer …Fotografiite. Da, fotografiite. Tie se stati~ni, a sodr`at proces. Spokojni se, a poseduvaat nemir. Nemi se, a nosat tolku prikazni. Poka`uvaat, a vsu{nost tolku mnogu krijat. Tie se noviot vid na ~istiot aporiski supstrat. Tie go olicetvoruvaat mnoguzna~noto so~uvanoto minato, dovedeno – do denes. Zatoa samo izgleda deka tie vnesuvaat spokoj i red vo naludni~avoto, haoti~no dvi`ewe na `ivotot. Nekoga{ tie toa go pottiknuvaat, vo nas. Slikite. Fotofiksaciite. Ikonite. Svetlopisite.
Kako fotografijata so skromniot, nastoj~iv pogled na tetka Ra{ela.
-“Dobro, go pra{av neodmana tatko mi, }e mi ka`e{ li ne{to za nea? Koja e tetka Ra{ela? Zo{to se javuva samo na taa, edna fotografija?…

“Koja e tetka Ra{ela?
Kako da ti ka`am….. Taa be{e edna od nas. Ne ni be{e rodnina, a ja ~uvstvuvavme najbliska…
I {to e toa rodnina? Onoj so koj si se rodil, so koj slu~ajnosta ili semejstvoto te svrzalo. Ili onoj so koj `ivotot te srodil. @ivotot ja srodi Ra{ela so nas. Taa be{e mileni~ka na majka mi. Kako vremeto pominuva{e, & stana kako }erka.
Ra{ela be{e dete od siroma{no smejstvo, {to majka mi, Evridika bog da ja prosti, ja zema kaj nas doma, da pomaga, po molba od tatko & kako najstaro dete vo negovoto brojno semejstvo, za da raboti i da pe~ali. Tatko & be{e skromen ~ovek, krpa~ na ~evli koj od svojata rabota edvaj izleguva{e na kraj. Toa denes e retka profesija, no nekoga{ ima{e pove}e krpa~i odo{to prodavnici na ~evli. Be{e golem, krupen ~ovek so trkalezno lice i ta`ni o~i koi so vreme, mi se ~ini deka stanuvaa u{te pota`ni. Iako razli~ni, Ra{ela i tatko & vo pogledot imaa ne{to sosem sli~no, nekakov spokoj i ta`na zadlabo~enost.
Koga, vodej}i me za raka, Ra{ela }e me odnese{e vo negovata mala, ~ista, no stara i sronata ~evlarska rabotilnica, otkako }e sednevme na dvete preostanati stol~iwa so slameno, pleteno sedi{te, tatkoto i }erkata dolgo mol~ea. Toj redovno }e n# pra{a{e dali sakame klaker ili limonada, a otkako Ra{ela }e me pogledne{e pravo v o~i i }e odgovore{e odre~no od imeto na dvajcata, toj }e ja stave{e svojata krupna raka na nejzinata glava, }e ja pogale{e po gustata sjajna kosa, ne`no }e ja lizne{e rakata po obrazot na }erka si i }e ostane{e taka, so blaga nasmevka na liceto, zagledan so svoite, vo ta`niot odraz na nejzinite dlaboki, inteligentni o~i. Potoa, }e ja spu{te{e rakata, pa so klimavo dvi`ewe na glavata }e & poka`e{e deka e vreme da si odime.
So tek na vreme, Ra{ela po~na i da spie kaj nas, no sekoj den }e grabne{e malku vreme da odi do doma, kaj svoite, da gi vidi i da im odnese po ne{to. Bilo del parite {to tatko mi & gi dava{e edna{ vo nedelata, vleguvaj}i vo kujnata kaj{to Ra{ela redovno sede{e pomagaj}i & na majka mi, bilo koga majka mi }e ja isprate{e kaj nejzinite so nekoja ponadica, a vo nea be{e glavno s# {to za delnik ili za praznik se podgotvuva{e kaj nas doma. Ra{ela }e poita{e kaj svoite i }e se vrate{e pobrzo odo{to o~ekuva{e bilo koj od nas.
-“Zo{to brza{e, nemame ve}e rabota“, }e & re~e{e majka mi, a Ra{ela }e se nasmevne{e i }e is~ezne{e nekade vo ku}ata da go doka`e sprotivnoto.
Ra{ela brzo se srodi so nas. Gi nau~i navikite, duri i slabostite na sekogo i se postavuva{e taka kako {to toa be{e najdobro za interesite na semejstvoto. Najstariot brat tivko go prekoruva{e koga po~na da doa|a{e doma docna, osobeno koga mu najde paketa cigari, od stokata za proda`ba vo kni`arnicata na tatko mi. Mene, koj bev najmal od site, me gale{e i me hrane{e, pomagaj}i & na majka mi vo negata i koga bev zdrav i koga bev bolen. Sredniot brat go podu~uva{e matematika, i go krie{e koga }e naprave{e nekoja nenamerna pakost. Na tatko mi mu pomaga{e vo sreduvaweto na smetkite od du}anot i vo popolnuvaweto na dano~nite formulari, {to nemu mu sozdavaa nervozi i neraspolo`enija.
Ra{ela ednostavno stana del od nas, tivka i nenametliva, ni se nao|a{e na site, a najmnogu na majka mi. Taa tolku srasna so nas, {to po nekoe vreme po~na da go govori jazikot na semejstvoto. Taa, bistra bitolska Evrejka po~na tolku dobro da zboruva i vla{ki, {to nikoj ne mo`e{e da poznae deka i samata ne e Vlainka. Taka Ra{ela porasna vo na{iot dom.
Poradi nejzinata serioznost i ~estitost, majka mi ima{e potpolna doverba vo nea. Toa donese nova bliskot me|u niv dvete. Koga se zadevoj~uva{e, majka mi, dodeka gi rabotea doma{nite raboti, so {epot & ka`uva{e ne{ta koi vnimava{e nie ostanatite da ne mo`eme da gi ~ueme. Kako {to majka mi ve}e ne ja dele{e od nas, taka i Ra{ela ne se dele{e od nea. Vo toa vreme go fa}av zamisleniot pogled na majka mi, ostanat vrz vrednata devojka, dodeka Ra{ela rabote{e nekoja od bezbrojnite raboti vo na{eto doma}instvo. Edna ve~er, so re{itelniot, silen glas, majka mi pobara od tatko mi da & dava redovna suma pari za pravewe ~eiz na devojkata.
-“Jas nemam `ensko, i zatoa mi e polesno, & re~e majka mi na Ra{ela, koja so svetnati o~i, ja slu{a{e kako & ja soop{tuva namerata da & dade miraz za svadbata, smeej}i se od s# srce, zaedno so nas na komentarot na majka mi, sekoga{ koga Evridika }e dodava{e nova suma na ~eizot na Ra{ela:
-“Taka. Go zavr{ivme polesniot del. Sega ostanuva u{te pote{kiot, da si najdeme zet”, }e re~e{e majka mi, dodeka nie prodol`uvavme da se {eguvame, a Ra{ela se prave{e deka toa ve}e ne go slu{a, izleguvaj}i od odajata po nekoja od bezbrojnite raboti, iako vo liceto sosem se zarumenuva{e.

Nekade vo vremeto koga liceto na tatko mi stanuva{e s# pozagri`eno dodeka go slu{a{e radioto {to tie godini go be{e kupil na golema radost na moite postari bra}a, Ra{ela se vqubi. Barem taka vele{e majka mi, gledaj}i da ne ja ~ue devojkata koja i bez toa be{e srame`liva i ~uvstvitelna. Izbranikot na nejzinoto srce be{e Jon, edno zdravo, cvrsto mom~e so rumeni obrazi i ubava nasmevka, sin na mlekarot {to so kasket na glava, sekoja kve~erina doa|a{e doma i ni nose{e presno mleko. Godini so red, so nego doa|a{e i Jon, edinstvenoto ma{ko dete na mlekarot, koe so tek na vreme po~na s# poredovno da go zamenuva tatka si, s# dodeka, ne stavi i samiot kasket na glava i ne po~na, mesto tatka si, samiot redovno da go raznesuva mlekoto.
Nikoj ne znae koga Jon i Ra{ela se zagledaa eden vo drug, va`no toa se slu~i i site go znaevme, osobeno po rumeniloto bolsnato na obrazite na Ra{ela, koja od tremot, seta zbuneta, vleguva{e vo odaite so lonecot presno mleko vo racete.
Taka nie po~navme da se potsmevame eden so drug koga }e ja videvme Ra{ela kako, vo prvata kve~erina, vnimatelno zagledana vo ogledaloto, ja za~e{luva gustata crna kosa, pred doa|aweto na Jon. Majka mi, nezabele`livo, so svoite ostri pogledi ni gi zamrznuva{e nasmevkite na licata i nie brzo-brzo izleguvavme gu{ej}i go kikotot vo dlankite, ostavaj}i ja devojkata zanesena vo svojot ritual, i majka mi koja pravej}i se deka ni{to ne gleda, gri`no gi bele`e{e tie znaci na prvata devoj~e{ka rastreperenost.
Nekade vo toa vreme, vo tivkite sne`ni zimski no}i Ra{ela veze{e sini {ari na platnata za svojot miraz pod budnoto oko na majka mi, koja ja podu~uva{e devojkata na novi, slo`eni vezovi, a samata go krpe{e doma{niot ve{ i na{ite ~orapi, neprekinato i so tivok spokoen glas ka`uvaj}i & koj znae kakvi s# ne prikazni za tajnite na brakot i stapicite na `ivotot. Del od tie soveti nie decata }e {trbnevme koga vleguvavme vo kujnata po ~a{a mleko pred spiewe, pravej}i se deka ne slu{ame, dodeka tie dvete, zaneseni vo prika`uvaweto na majka mi, }e prodol`ea so spokojniot ritual na prenesuvaweto na beskrajnite primeri i tajni od semo`nite `ivotni iskustva.
Tatko mi, pak, pretvoren vo silueta pokraj svetnatata skala so svetskite radio stanici, vo sosednata, nezagreana odaja, nametnat so izbledenata ~oena doma{nata nametka i svitkan so {al, s# pove}e gi prodol`uva{e svoite rituali na slu{awe radio, potpren so uvoto vrz aparatot, sepak vnimavaj}i – koga }e vleze{e Ra{ela – da go dostivne zvukot. Toj ostanuva{e, s# dodeka majka mi ne }e go povika{e so silniot glas da se vrazumi i da dojde na toplo vo kujnata. Mislam deka tatko mi taka i ostare. Tie meseci vo se}avaweto mi se zape~atija kako da traea so godini. I denes go gledam tatko mi, onaka svien vo temnata soba, pretvoren vo silueta pred svetnatiot aparat vo mrakot na odajata i naslonet so uvoto na {epotlivoto radio.

Eden den, be{e toa nekade kon po~etokot na okupacijata koga dojdoa i ni go zape~atija radioto, Ra{ela po~na da gi zabele`uva na{ite potsme{livi pogledi, po posetite na mlekarot. Jon ~eka{e nadvor, dodeka, seta zbuneta, taa vleze doma da go najde lonecot za mleko. Toga{ Ra{ela go fati namigaweto na moite postari bra}a, {to majka mi, i samata vo toj mig vleguvaj}i vo kujnata ostro go prese~e, podavaj}i & go na Ra{ela lonecot za mleko, i rasteruvaj}i gi niv po nivnite sobi, ispra}aj}i gi so vikawe deka po cel den se izle`uvaat i deka doma ni{to ne pomagaat. Jas upla{eno ja gledav majka mi, a koga taa go zabele`a toa, dojde do mene, mi se nasmevna i me gu{na, dr`ej}i me dolgo vo pregratkite. Taka n# najde Ra{ela. Na liceto go nema{e ve}e onoj bla`en zanesen izgled. Be{e bleda. So svoite ta`ni o~i na koi toga{ prv pat go zabele`av nastoj~iviot pogled, ja fiksira{e majka mi. Koga me pu{ti od pregratkata, majka mi mi do{epna da odam da si legnam.
-“[to se slu~i?”, ja pra{a.
-“Jon saka da zamineme!”, otsutno odgovori Ra{ela.

No, ne zaminaa. S# prodol`i po staro. Osven {to na liceto na Ra{ela se pojavi eden nov, seriozen izgled. Koj se menuva{e samo za kratko, po posetite na Jon. Majka mi & dopu{ti da go vnesuva vo kujnata, a nam ni objasnuva{e toa so opasnosta od policijata. Na tatko mi, koj s# pove}e pie{e ~aj i ve}e ne slu{a{e radio, dodeka Jon be{e vo kujnata, a moite bra}a sedea vo dnevnata odaja, tivko mu vele{e kako o~ite na devojkata zgasnaa. Jon, zna~i, prodol`i da doa|a, a vo gradot se slu~uvaa ~udni promeni. Eden den, vra}aj}i se od ku}ata na svoite roditeli, Ra{ela donese `olta {estokraka yvezda. Ja izvadi i ja stavi na masata.
-“Tatko mi mi re~e deka otsega natamu, ova treba da go nosime sekoga{ koga izleguvame na ulica”.
Majka mi, sekoga{ brza vo reakciite, dojde do masata i ja zema yvezdata.
-“Kakvi se tie gluposti, }erko! Eve kaj }e go nosi{”, & re~e na Ra{ela, go otvori |ubralnikot i ja frli tamu `oltata yvezda. Od toj gest na majka mi, na site ni lekna. Site se nasmevnaa. Postariot brat go imitira{e Musolini. Do ve~erta, vo ku}ata vladee{e vedro raspolo`enie.

Nezavisno od na{ite `elbi, rabotite se zaostruvaa. Naskoro na nekoi slu`bi i kancelarii, del isto taka na na{i kom{ii i poznajnici, po~naa da se javuvaa natpisite “Zabraneto za Evrei, Vlasi i ku~iwa”. Od gimanzijata bea isterani Evreite i Srbite. Tatko mi po~na porano da go zatvora du}anot, gledaj}i da e pove}e doma. Koga }e mu vleze{e uniformiran ~ovek, se zbunuva{e, delum i za{to ne go znae{e bugarskiot jazik, taka {to opslu`uvaweto go prezema{e mojot postar brat koj poradi seto toa, go napu{ti {koluvaweto i se predade na rabotata na du}anot. Sprotivno od nego, majka mi, i ne sakaj}i koga ode{e v ~ar{ija ili po nekoja od slu`bite vo gradot, svojot makedonski namesto da go protkajuva so bugarski, kako za inaet, no vsu{nost nekontrolirano, po~nuva{e da zboruva – so srpski primesi.
Niz gradot s# pove}e se ras{etuvaa lu|e so `olti yvezdi po paltata. Bea toa na{i kom{ii, na{i poznajnici, mu{terii vo kni`arnicata na tatko mi, koj ve}e ne saka{e da odi v du}an i sosem se povle~e vo sebe, pa i onaka ne mnogu razgovorliv, dozamol~a. Majka mi go dvore{e i nego, a najstariot brat go prezema vodeweto na du}anot. Koga tatko mi be{e zamislen, majka mi }e mu pristape{e i }e go pogale{e po glavata. Toj }e ja krene{e glavata kon nea i otsutno }e & se nasmevne{e.
-“Ima li nekoj v du}an?”, }e & go postave{e postojano istoto pra{awe, a otkako majka mi }e mu potvrde{e, toj }e ja navedne{e glavata i }e srkne{e od ~ajot {to sega re~isi postojano stoe{e pred nego.

Eden den vo ku}ata dojde komisija od upravata za evrejski pra{awa vo gradot, da vidi dali vo ku}ata imame Evrein. Tatko mi be{e zanemen. Koga slu`benikot go postavi pra{aweto, mislam deka tatko mi ne go ni slu{na. Ra{ela pogledna vo majka mi.
-“Nemame”, im re~e taa studeno na slu`benicite, a na Ra{ela strogo & re~e, na vla{ki: “Ajde, {to ~eka{, odi zavr{i si gi rabotite! Odnesi go ottuka i tatko ti.”.
Ra{ela razbra i se svrte kon tatko mi, go fati pod raka i go trgna od negovata dlaboka zamislenost.
-“Izvinete, imam rabota”, im re~e neodredeno na prisutnite tatko mi, stanuvaj}i i izleguvaj}i od sobata zaedno so Ra{ela koja go dr`e{e pod raka.
Majka mi pak se svrte kon nesakanite posetiteli.
-“Ne{to drugo, gospoda?”, re~e so svojot re{itelen glas majka mi Evridika.
-“Ni{to!”, rekoa, i pribele`ija deka vo ku}ata na ul. Solunska nomer 10, ima neblagonade`ni, no Evrei nema.

Od tie denovi, se izgubija i poslednite ostatoci na mirot i spokojot. Zimata te{ko se predava{e, a eden drug stud, onoj vo lu|eto, legnuva{e vrz gradot. Niz gradot s# pove}e se raznesuva{e glasot deka naskoro bugarskite vlasti }e gi soberat Evreite. Se {epote{e deka }e gi nosat vo posebni sobirni centri za nivni sonarodnici kaj{to }e ostanat s# do krajot na vojnata, no i toa deka }e gi odnesat na pat bez vra}awe.
Otkako fatija da se {irat tie glasini, Ra{ela odnovo po~na da spie doma, kaj nejzinite. Edno docno popladne, samo {to taa zamina kaj svoite, kaj nas dojde nejziniot tatko. Vleze, so svojata crna filcena {apka i izvetvenoto palto i zastana, onaka krupen, pokraj vratata na dnevnata soba klimnuvaj}i ni i poglednuvaj}i n# site so svoite ta`ni o~i. Majka mi go pokani da sedne. Go ponudi so slatko, no toj ja prekina.
-“Draga gospo|o, sednete Ve molam, imam ne{to va`no da Vi ka`am”, re~e so re{itelnost koja voop{to ne ode{e so izrazot na negovite ta`ni o~i – “Se zboruva deka naskoro }e n# sobiraat nas Evreite i deka }e n# odnesat nekade, na pat za koj nikoj ne znae ni{to. “
-“Toa se gluposti, narodot denes se{to zboruva”, re~e majka mi so sli~na re{itelnost.
-“Mo`no e”, odgovori po podolga pauza tatkoto na Ra{ela. “No, ako se poka`e to~no prvoto, dojden sum da Ve zamolam da ja zadr`ite mojata Ra{ela. Taa mi ka`a deka ste ja popi{ale kako ~len na va{eto semejstvo, Bog neka Vi dade zdravje. Ako nie treba da zamineme, neka ostane barem edno od moite deca. Vie }erka mi ja primivte kako da e Va{e dete.”
Majka mi go gleda{e ~ovekot vo dlabokite, ta`ni o~i. Vo niv vide ne{to {to ja onevomo`i da izusti makar eden zbor. Samo kimna so glavata.
Od taa ve~er Ra{ela odnovo spie{e vo na{iot dom.

Na 11 mart nautro po~na racijata. Vo gradot vrie{e od policija i vojska. Kako {to podocna slu{avme, vleguvale vo evrejskite domovi i gi krevale lu|eto od postelite. Potoa vo koloni gi sproveduvaa po gradot.
Tie denovi bev bolen i spiev vo spalnata soba so moite roditeli. Eden tivok {um me razbudi od nespokojniot son. Se svrtev kon prozorecot. Majka mi be{e budna. Stoe{e pokraj zatvorenite kapaci, vo no}nicata so {alot prefrlen preku ramenicite, i gleda{e preku prozorecot kako iste~uvaat reki voznemireni lu|e, poznati lica i nepoznati sogra|ani, deca {to spiea na ramenicite na roditelite i stari lu|e, koi najbliskite gi pomagaa da fatat tempo so zabrzanata kolona. Vo postelata, pokraj mene, so pogled zagledan vo tavanot i zabluden vo nekoi drugi gletki, yure{e tatko mi.
Brat mi toj den ne otide na du}an. Tatko mi stana i se obide da n# razbudi, eden po eden, site osven Ra{ela. Se sobravme vo kujnata i mol~evme. Majka mi mu re~e da odi kaj kom{iite i niz muabet da otkrie dali nekoj ima namera da ni prefrli {to ja zadr`avme Ra{ela.
-“Onoj kaj koj }e seti{ takvo ne{to, mo`e da n# prijavi”, re~e majka mi – “Na toj }e mu re~e{ deka Ra{ela si zaminala. Ako se poka`e makar i eden takov, }e ja skrijam doma od sekogo.”
Tatko mi, zamislen, izleze preku kujnata vo dvorot, a potoa i kon kom{i-kapixikot, ve}e po~nuvaj}i ja prvata poseta kaj kom{iite, koga na vratata od kujnata ja zabele`avme nea, Ra{ela.
Be{e uredno is~e{lana. So svoeto novo palto i zimskite ~evli. Nose{e kufer vo racete. Majka mi u`asnato ja pogledna.
-“Kaj si trgnala?”, ostro ja zapra{a.
-“Moram da odam”, re~e taa, i ni se nasmevna so svojot ta`en, nastoj~iv pogled, koj potsetuva{e na pogledot na tatko &,. Toa mo`ebi najpove}e n# obezoru`i i ne ostavi site da ostaneme kako {to bevme. Nikoj za mig ne izusti ni zbor.
-“Kaj{to }e odat moite, tamu }e odam i jas”, dodate tivko.
-“Nema da odi{ nikade! “, re~e majka mi. “Toa e `elba i na tvojot tatko. Tuka da gi do~eka{ koga }e se vratat.”
-“Ako se vratat tie, }e se vratam so niv. Gleda{ kakvi se ovie vremiwa, mamo.”, re~e i pogledot & padna vrz mene. “Najdobro e sekoj da bide so svoite”. Majka mi gi navedna o~ite. Potoa pak gi krena kon Ra{ela.
-“Ne n# smeta{ za svoi?”, promrmori kone~no.
-“Nemoj da mi ote`nuva{“, re~e Ra{ela i edna solza & se strkala po obliot, mazen obraz. “Vaka treba da bide. Inaku nema da ima mir nikoj od nas”.
Se svrte, ja pregrna majka mi, i taka ostanaa nekoe vreme.
Majka mi i {epka{e ne{to. Taa brzo i voznemireno odre~uva{e so glavata i potoa se odvoi od pregratkata. N# pogledna so eden ~uden, dlabok pogled, so koj preleta preku s# {to ja opkru`uva{e, kako da saka{e s# da vpie vo o~ite; majka mi, nas, kujnata, drveniot plafon, pe~kata, prozorecot, vratata niz koja pred malku izleze tatko mi, onaa istata preku koja samata taa, zarumeneta od sredbite so nego, polna so radost, go vnesuva{e sadot so presnoto mleko {to vo toplite kve~erini go nose{e Jon. Saka{e da se nasmevne, onaka uplakana. Potoa se svrte i zamina.
Toga{ posleden pat ja vidov tetka Ra{ela.
Ve~erta dojde Jon. Majka mi i tatko mi, go povikaa doma, za prv pat vo priemnata odaja. Majka mi mu gi dade vezovite od ~eizot na Ra{ela. Mu gi poka`uva{e eden po eden, kako {to se poka`uva doma{na skapocenost.
-“Da gi ~uva{“, mu re~e na zaminuvawe.

Ete toa be{e Ra{ela. Ne ni be{e, rodnina, a ja ~uvstvuvavme najbliska.
I vistina, {to e toa rodnina? Onoj so koj si se rodil. Ili onoj so koj `ivotot te srodil. Mo`ebi najpove}e, onoj ~ie otsustvo go ~uvstvuva{. Makar i od fotografijata na tvoite predci. Onie koi duri ne si gi zapoznal. Samo si gi videl. Na slika. I si gi po~uvstvuval za tvoi. Niz prikaznite {to dolgo se povtoruvaat. Pregleduvaj}i gi albumite so fotografii. So sliki, so fotofiksacii, so svetlopisi, so ikoni. So ulovi na migot, na taa svetlinska mre`a frlena vo razbranuvanoto more na vremiwata.
Na koi, kako na semejnata fotografija so tetka Ra{ela, zagledani ottamu vo tebe, iako ve}e sosem gi nema, site se, odnovo, tuka, zaedno, na broj.

Слика тетка Рашеле *

„Ево, то сам ја“ – отац се зауставља и показује једну исту фотографију са изломљеним крајевима увек кадa листамо породични албум. Тамо, на пожутелој слици читаве породице направљеној пре ко зна колико година, пре више од пола века на неком празничном излету, је и он, дете са црним, округлим радозналим очима, са доколеницама, у кратким панталонама са пластроном и нараменицама, и стоји приљубљен уз своју мајку.
„Ово ми је брат, ово други брат… а ово је тетка Рашела.“, говорио је мој отац понављајући над том фотографијом, увек изнова исту, непромењену реченицу.
Тетка Рашелу сам први пут видео на тој старој фотографији са изломљеним крајевима. Ту исту коју ми је отац безброј пута показао и коју и дан-данас чувамо у породичном албуму. Седи иза моје бабе и деде и за разлику од израза лица осталих старијих који су дубоко зашли у доба које брише ведрину осмеха, та девојка нежног, округлог лица са фотографије гледа у нас кроз полуспуштене очне капке чудним, повученим и скромним, а уједно бистрим и продорним погледом.

*Рашела – за чијем презименом још увек трагам – је аутентична личност. Живела је у Битољу. Прикључила се сународницима у ноћи 11. марта 1943. и са њима су је транспортовали у Скопље, држали затворену у тамошњем монополу, фабрици дувана преуређену у привремени, транзитни логор за 7.200 македонских Јевреја. Једном од три железничке композиције, заједно са њеном породицом, депортована је у концентрациони логор Треблинка. Никада се није вратила. Од ње имам само неколико фотографија.

Новела „Слика тетке Рашеле“ добитник је Прве награде Књижевног фонда МАНУ и Фонда „11. март 1943.“ 1999. године. Објављена је у бројним часописима на македонском, енглеском, српском/хрватском и пољском језику као и на интернет адреси: http://www.unet.com.mk/rashela/

Морам да признам, волим старе фотографије. Кад сам био дете волео сам их јер су за њих биле везане многе приче које су обично, током посета код нас кући, приповедали старији палећи цигарате након скромне вечере, док се у дневној соби ширила арома прошлих времена која је мирисала на дуван и тек скувану кафу коју је моја мајка доносила на старом, посребреном послужавнику. И онда, чим би неко од рођака затражио породични албум са фотографијама, почеле би и њихове приче о некадашњим временима и људима. Ћутке сам их слушао не схватајући сасвим те бескрајне разговоре о ликовима из албума који су се појављивали у соби испуњеној димом, помињани углавном у радосним, ведрим гласовима и жустрим приповедачким надвикивањима, понекад скривени у нечујним коментарима и пригушеном кикоту, понекад трзајући се због изненадног гласног смеха присутних, а некад, неким другим приликама, лебдећи у дневној соби, у успореним приповедањима пуних пауза, дугих тишина и гласовима из стегнутог грла. Приче. Животне приповести о судбинама људи, мојих ближих и даљих рођака од којих скоро никога нисам познавао, али и неких других личности из романа прошлости, давно архивираних и сада поново оживелих у сликама и као у некој чудесној кинотеци живота, са личностима које су, ето, ушле у малу породичну вечност нашег албума са фотографијама.

Сада, кад и сам улазим у средње доба, фотографије волим на један други начин. Као сачуване отиске лица прошлости, не само сценографије и костимографије давно прохујалих времена, промењене топографије и географије простора, и најмање променљивих пејзажа човековог света, лица, израза, односа, слабости, емоција, расположења, душа. Ухваћених у трену, за вечност. И зато податних за размишљања. И за стална враћања. У ликове једног прошлог времена. Мистику фотографија које су оживљавале у тим данима детињства у атмосфери презасићеној димом цигарета и прошлости током породичних вечера, касније сам покушавао да рационализујем. Фотографије, дефинисао сам касније, кад сам стекао прва филозофска знања, су изрази парадокса и, још више, апорија које су одувек постојале и постоје и данас, које добијају нове облике, јер су као чуда технике савременог живота придодате као нови аргументи тврдокорно истрајном, непроменљивом феномену бивствовања. На тај начин аскетски арсенал тих парадокса, забележених у древним елејским учењима и одређених у схоластичким примерима о Ахилу и корњачи и Луку и стрели, данас можемо да обогатимо и новим технолошким примером… Фотографијама. Да, фотографијама. Статичне су, а садрже процес. Спокојне су, а поседују немир. Неме су, а носе толико прича. Показују, а у суштини тако много крију. Оне су нови вид чистог апоријског супстрата. Оне отелотворују многозначну сачувану прошлост, и доводе је у данашње време. Зато се само чини да оне уносе спокој и ред у лудо, хаотично кретање живота. Некада оне то подстичу, у нама. Слике. Фотофиксације. Иконе. Светлописи.
Попут фотографије са скромним, продорним погледом тетка Рашеле.
„Добро,“ недавно сам питао оца „хоћеш ли ми испричати нешто о њој? Ко је тетка Рашела? Зашто је само на тој, једној фотографији?…“

„Ко је тетка Рашел?
Како да ти објасним… Била је једна од нас. Није нам била род, али смо је осећали као нашу…
И шта је то род? Онај с ким си се родио, с ким те је случајност или породица везала. Или онај с којим те је живот сродио. Живот је сродио Рашелу са нама. Била је миљеница моје мајке. Како је време пролазило, постала јој је попут ћерке.
Рашела је била дете из сиромашне породице, а моја мајка, Евридика, бог да јој душу ‘прости, је довела код нас кући, да помаже, и да као најстарије дете у њеној породици ради и заради. Њен отац је то замолио моју мајку. Њен отац је био скроман човек, крпио је ципеле, а од свог заната једва је крпио крај с крајем. То је данас редак занат, али је некада било више крпача него продавница ципела. Био је висок, крупан човек, округлог лица и тужних очију које су временом, тако ми се чини, постајале све тужније. Иако су били различити, Рашела и њен отац су у очима имали нешто веома слично, некакав спокој и дубоку тугу.
Увек кад ме је Рашела, држећи ме за руку, водила у његову малу, чисту и оронулу обућарску радњу, од тренутка кад би сели на друге две столице са сламнатим, плетеним седиштем, отац и ћерка су дуго ћутали. Он нас је увек питао да ли хоћемо клакер или лимунаду, а чим би ме Рашела погледала право у очи и одречно одговорила у своје и моје име, он је спуштао своју велику руку на њену главу, мазио је по густој коси, нежно клизио руком по ћеркином образу и стајао је тако, са нежним осмехом на лицу, загледан у тужан одраз њених дубоких, интелигентних очију. Онда би престао да је милује, па јој је климањем главе давао знак да је време да кренемо.
Након неког времена Рашела је почела и да спава код нас, али је сваког дана, на кратко, одлазила кући, код својих, да их види и да им однесе по нешто. Део пара које јој је мој отац давао једном недељно кад је улазио у кујну где је Рашела редовно седела и помагала мојој мајци, или кад је моја мајка слала да својима однесе неке понуде, а у њима је увек била храна која се радним даном или за празник код нас спремала. Рашела је хитала својима и враћала се брже него што је ико од нас очекивао.
„Зашто журиш, немамо више посла,“ говорила јој је моја мајка, а Рашела се на то само осмехивала и нестајала негде у кући да докаже супротно.
Рашела се брзо сродила са нама. Научила је навике свих нас, чак и слабости, и увек се понашала онако како је најбоље за интерес породице. Најстаријег брата тихо је грдила кад је почео касно да долази кући, нарочито кад му је пронашла паклу цигарета, украдену од робе намењене продаји у књижари мог оца. Мене, најмађег, мазила је и хранила, помажући мојој мајци да ме негује и кад сам био здрав и кад сам био болестан. Средњег брата је подучавала математику, и крила од родитеља да је урадио неке ненамерне пакости. Мом оцу је помагала да среди рачуне у дућану и да попуни рачуноводствене обрасце, који су њега нервирали и чинили нерасположеним.
Рашела је једноставно постала део нас, тиха и ненаметљива, свима нам је помагала, а највише мојој мајци. Толико је срасла са нама да је након неког времена почела да говори језиком породице. Она, бистра битољска Јеврејка почела је тако добро да говори цинцарски да нико није могао ни да помисли да и она сама није Цинцарка. Тако је Рашела одрасла у нашој кући.
Због њене скромности и честитости, моја мајка је имала потпуно поверење у њу.То је донело нову блискост између њих две. Кад је Рашел почела да се задевојчује, моја јој је мајка, док су обављале кућне послове, шапатом говорила нешто што ми остали нисмо могли да чујемо. Како моја мајка више није правила разлику између ње и нас, тако јој је и Рашела била све ближа. У то време сам хватао замишљени поглед моје мајке који је дуго остајао на вредној девојци док је Рашела обављала неки од безбројних послова у нашем домаћинству. Једне вечери, одлучним, снажним гласом, мајка је затражила од мог оца да јој даје редовну суму новца да девојци начине мираз:
„Ја немам женско дете, и зато ми је лакше“, моја мајка рекла је Рашели која је засјалих очију слушала док јој је саопштавала намеру да јој дâ мираз за свадбу и смејала се од срца, заједно са нама, коментару моје мајке, сваки пут кад је Евридика додавала нову суму Рашелином миразу:
„Тако. Завршили смо лакши део. Сад нам још преостаје онај тежи, да нам нађемо зета,“ говорила је моја мајка док смо ми настављали да збијамо шале, а Рашела се правила да нас не чује и излазила из те одаје за неким од безбројних послова, иако јој се лице сасвим заруменило.

Негде у оно време кад је очево лице постајало све забринутије док је слушао радио који је тих година купио на огромну радост моје старије браће, Рашела се заљубила. Тако је барем рекла моја мајка, пазећи да она то не чује јер је и без тога већ била стидљива и осетљива. Изабраник њеног срца био је Јон, једно здраво, чврсто момче румених образа и лепог осмеха, син млекара који је са качкетом на глави сваке вечери долазио код нас и доносио свеже млеко. Свих тих година са млекаром је долазио и Јон, његов син јединац, који је у то време почео све чешће да замењује свог оца, све док и сам није ставио качкет на главу и почео, уместо оца, редовно да разноси млеко.
Нико не зна кад су се Јон и Рашела загледали једно у друго, битно је да се то десило и сви смо знали за то, нарочито по руменилу које би бљеснуло на Рашелиним образима, кад је са трема, сва збуњена, улазила у одаје са лонцем пресног млека у рукама.
Тако смо ми међусобно почели да се смејуљимо кад угледамо Рашел како, са првим сутоном, пажљиво загледана у огледало, чешља густу, црну косу, пре Јоновог доласка. Моја је мајка, неприметно, оштрим погледима замрзавала осмехе на нашим лицима и брже-боље смо излазили из одаје гушећи кикот длановима преко усана, остављајући девојку занесену у свој ритуал, и моју мајку која се прави да ништа не примећује, а брижним погледом прати те прве знаке девојачке устрепталости.
Негде у то време, у тихим снежним зимским ноћима, Рашела је везла ситне шаре на платнима за мираз под будним оком моје мајке која је подучавала девојку новим, сложеним везовима, док је сама крпила домаћи веш и наше чарапе, не прекидајући свој посао и тихим, спокојним гласом говорила јој ко зна какве све приче о тајнама брака и замкама живота. Део тих савета ми деца смо само штбрнули кад смо улазили у кујну по чашу млека пред спавање, правећи се да ништа не чујемо. Док су њих две, занесене у причу моје мајке, настављале спокојни ритуал преношења бескрајних примера и тајни свемогућих животних искустава.
А мој отац, који се претворио у силуету поред светлеће скале са светским радио станицама, у суседној, незагрејаној одаји, огрнут излизаним огртачем од чоје и са шалом око врата, све више и дуже се предавао својим ритуалима слушања радија, уха приљубљеног уз апарат, и ипак пазио – да кад Рашела уђе – утиша звук. Остајао је тамо све док моја мајка не викне гласно да се уразуми и да дође у топло, у кујну. Мислим да ми је отац тако и остарио. Ти месеци су ми се урезали у сећање као да су годинама трајали. И дан-данас видим оца, онако савијеног у тамној соби, претвореног у силуету поред светлећег апарата у мраку одаје и уха приљубљеног уз радио који шапуће.

Једног дана, било је то негде на почетку окупације, кад су дошли и запечатили наш радио, Рашела је почела да примећује наше подсмешљиве погледе након млекаревих посета. Јон је чекао напољу, док је она, сва збуњена, улазила у кућу да пронађе неки лонац за млеко. Тад је Рашела ухватила намигивање моје старије браће, које је моја мајка, која је и сама у том тренутку ушла у кујну, оштро пресекла, пружајући Рашели лонац и отеравши њих двојицу у њихове собе вичући за њима да се само излежавају по васцели дан и да ништа не помажу у кући. Ја сам уплашено гледао у мајку, а кад је то приметила, дошла је до мене, насмешила се и загрлила ме, држећи ме дуго у загрљају. Тако нас је Рашела затекла. На лицу јој више није био онај блажен, занесен изглед. Била је бледа. Тужним очима, у којима сам први пут приметио непоколебљивост фиксирала је моју мајку.
Кад ме је пустила из загрљаја, мајка ми је шапнула да идем да спавам.
„Шта се десило?“, питала је.
„Јон хоће да одемо!“ одсутно јој је одговорила Рашела.

Али, нису отишли. Све се наставило по старом. Осим што се на Рашелином лицу појавио један нови, озбиљан изглед. Који се мењао само на кратко, након Јонових посета. Моја мајка јој је допустила да га уводи у кујну, а нама је објаснила да је то због опасности од полиције. Тихо је говорила мом оцу, који је све чешће пио чај и више није слушао радио, док је Јон био у кујни, а моја браћа седела у дневној соби, како су се очи девојке угасиле. Јон је наставио да долази, а у граду су се дешавале чудне промене. Једног дана, кад се вратила од куће својих родитеља, Рашела је донела жуту шестокраку звезду. Извадила је и ставила на сто.
„Отац ми је рекао да од сад па надаље, ово треба да носимо увек кад излазимо на улицу.“
Моја мајка, увек брза у реаговању, дошла је до стола и узела звезду.
„Какве су то глупости, ћерко?! Ево где ћеш да је носиш!“ рекла је Рашели, отворила канту за ђубре и бацила унутра жуту звезду. Због овог мајчиног геста свима нам је лакнуло. Сви су се насмејали. Мој старији брат имитирао је Мусолинија. До вечери је у кући владало ведро расположење.

Упркос нашим жељама, ствари су се заоштравале. Ускоро су неке службе и канцеларије, као и неки од наших комшија и познаника, окачили натписе „Забрањено за Јевреје, Цинцаре и псе.“ Из гимназија су истерали Јевреје и Србе. Мој отац је почео раније да затвара дућан, гледајући да више буде код куће. Збуњивао се кад му су му у радњу улазили униформисани мушкарци, делимично јер није знао бугарски језик, тако да је мој старији брат преузео опслуживање муштерија и због свега тога, напустио школовање и посветио се послу у дућану. За разлику од њега, кад је ишла у чаршију или у неку службу у граду, моја мајка је, и не желећи то, уместо да свој македонски прекраја бугарским, као за инат, али у суштини ненамерно, почела да говори – са српским примесама.
У граду је било све више људи са жутим звездама на капутима. Били су то наше комшије, наши познаници, муштерије из очеве књижаре, у коју он више уопште није хтео да иде и сасвим се повукао у себе, па је онакав, и иначе не претерано причљив, почео још мање да говори. Мајка је дворила и њега, а најстарији брат је преузео вођење дућана. Кад је отац био замишљен, мајка му је прилазила и помиловала га по глави. Он је подизао главу према њој и одсутно јој се смешио.
„Има ли неког у дућану?“, увек јој је постављао исто питање, а кад му је мајка потврдила он је обарао главу и сркнуо чај који је скоро стално стајао испред њега.

Једног дана у нашу кућу дошла је комисија из управе за јеврејска питања у граду, да виде да ли у кући имамо Јевреје. Отац је занемео. Кад је службеник поставио то питање, мислим да га отац није чуо.
„Немамо,“ хладним гласом рекла је службеницима, а Рашели строго на цинцарском: „’Ајде, шта чекаш, иди заврши свој посао! Одведи одавде и свог оца.“
Рашела је разумела и окренула се према мом оцу, ухватила га испод руке и тргла га из његове дубоке замишљености.
„Извините, имам нека посла,“ неодређено је мој отац рекао присутнима, устао и изашао из собе са Рашелом која га је држала испод руке.
А моја мајка се окренула према нежељеним посетиоцима.
„Још нешто, господо?“, рекла је одлучним гласом моја мајка Евридика.
„Ништа!“, рекли су и прибележили да у кућу у улици Солунска, номер 10, има неблагонаклоних, али да Јевреја нема.

Од тих дана изгубили су се и последњи остаци мира и спокоја. Зима се тешко предавала, а једна друга врста студени, оне у људима, пала је на град. Градом се све више разносио глас да ће бугарске власти ускоро да сакупе Јевреје. Шапутало се да ће их одвести у посебне сабирне центре за њихове сународнике где ће остати до краја рата, али и то да ће их одвести на пут без повратка.
Откад су такве гласине почеле да се шире, Рашела је поново почела да спава код куће, код њених. Једног касног поподнева, само што је кренула до њених, код нас је дошао њен отац. Ушао је са црном капом од филца и капутом од истог материјала и застао, онако крупан, поред врата дневне собе климнувши нам главом и све нас погледавши тужним очима. Моја мајка га је понудила да седне. Послужила га је слатком, али је прекинуо.
„Драга госпођо, молим Вас седните, имам нешто важно да Вам кажем,“ рекао је одлучно, што се уопште није слагало са изразом његових тужних очију. „Прича се да ће ускоро да сакупе нас Јевреје и да ће нас одвести негде, на пут о ком нико ништа не зна.“
„То су глупости, народ данас свашта прича,“ моја мајка је рекла сличном одлучношћу.
„Могуће,“ одговорио је после дуже паузе Рашелин тата. „Али, ако се то прво покаже као истина, дошао сам да Вас замолим да задржите моју Рашелу. Рекла ми је да сте је пописали као члана Ваше породице, Свевишњи вам дао здравље. Ако ми треба да одемо, нека остане барем једно од моје деце. Ви сте моју ћерку примили као да је Ваше дете.“
Моја мајка је гледала човека у дубоке, тужне очи. У њима је видела нешто што је онеспособило да изусти макар једну реч. Само је климнула главом.
Од те вечери Рашела је поново спавала у нашој кући.

Много пре свитања 11. марта почела је рација. Град је врио од полиције и војске. Како смо касније чули, улазили су у јеврејске куће и дизали људе из постеља. После су их у колонама спроводили по граду.
Тих дана био сам болестан и спавао сам у спаваћој соби са родитељима. Један тихи шум ме је пробудио из немирног сна. Окренуо сам се према прозору. Моја мајка је била будна. Стајала је поред затворених капака, у спаваћици и са шалом пребаченим преко рамена, и гледала кроз делић прозора како истичу реке узнемирених људи, позната лица и непознати суграђани, децу док спавају на раменима родитеља и старих људи, којима су најближи помагали да одрже корак са ужурбаном колоном. У постељи, поред мене, погледа загледаног у таваницу и у неке друге призоре, зурио је мој отац.
Брат тог дана није отишао у дућан. Отац је устао и пробудио нас, једног по једног, све осим Рашеле. Окупили смо се у кујни и ћутали смо. Мајка је рекла оцу да иде код комшија да кроз разговор открије да ли неко има намеру да нам пребаци што смо задржали Рашелу.
„Онај, код ког осетиш тако нешто, може да нас пријави,“ рекла је моја мајка. „Њему кажи да је Рашела отишла. Ако се покаже да има барем један такав, сакрићу је овде, у кући, од свих.“
Отац је, замишљен, изашао кроз кујну у двориште, а потом је отишао према комшијском капиџику , одмах почевши прву посету код комшија, кад смо на вратима кујне угледали њу, Рашелу.
Била је уредно очешљана. У новом капуту и зимским ципелама. Држала је кофер у руци. Мајка је ужаснуто погледала.
„Где си кренула?“ оштро је упитала.
„Морам да идем,“ рекла је, насмешила нам се и погледала тужним, продорним очима, које су подсећале на очи њеног оца. То нас је можда највише разоружало и све оставило непокретне. Нико за часак није изустио ни реч.
„Где год да моји иду, тамо и ја идем,“ тихо је додала.
„Нигде ти нећеш да идеш!“ рекла јој је моја мајка. „То је жеља и твог оца. Да их овде дочекаш кад се врате.“
„Ако се врате, вратићу се с њима. Видиш каква су времена, мајко,“ рекла је и поглед јој је пао на мене. „Најбоље је да свако буде са својима.“
Моја мајка је оборила поглед. Онда га је поново подигла према Рашели.
„Не сматраш нас својима?“ коначно је промрмљала.
„Немој да ми отежаваш“, рекла је Рашела и једна суза јој се скотрљала низ обао, гладак образ. „Овако треба да буде. Иначе нико од нас неће имати мира.“
Окренула се, загрлила моју мајку, и тако загрљене стајале су неко време.
Моја мајка јој је нешто шапутала. Она је хитро и узнемирено одмахивала главом, а онда се одвојила из загрљаја. Погледала нас је чудним, дубоким погледом, прелетела је њиме преко свега што је окруживало, као да је хтела да све упије очима – моју мајку, нас, кујну, дрвени плафон, шпорет, прозор, врата кроз која је малочас изашао мој отац, она иста кроз која је и она сама, румених образа од сусрета с њим, пуна радости, уносила посуду са свежим млеком које је у топлим вечерима доносио Јон. Хтела је да се насмеши онако уплакана. Онда се окренула и отишла.
Тада сам последњи пут видео тетка Рашелу.
Увече је дошао Јон. Моја мајка и отац су га позвали да уђе унутра, први пут у пријемну одају. Моја мајка му је дала везове из Рашелиног мираза. Показивала му их је један по један, као што се показује домаћа скупоценост.
„Чувај их,“ рекла му је на растанку.

Ето, то је била Рашела. Није нам била род, а осећали смо је као најрођенију.
И шта је то род? Онај с ким си се родио. Или онај с којим те је живот сродио. Можда је род највише онај чије одсуство осећаш. Макар и преко фотографија предака. Оних које чак ниси ни упознао. Само си их видео. На слици. И осетио си их својима. Кроз приче које се дуго понављају. Док прелиставаш албуме са фотографијама. Са сликама, фото фиксацијама, светлосписима, иконама. Са уловима тренутка, те светлосне мреже бачене у бурно море времена.
На којима, као на породичној фотографији са тетка Рашелом, загледани оданде у тебе, иако их више сасвим нема, сви су, изнова, ту, заједно, на броју.

II WW holocaust story from Macedonia

Aunt Rachel’s Photograph

First Prize
on the March 11, 1943 fund’s contest
organized by the Macedonian Arts and Sciences Academy

Photographs and Internet edition:
www.unet.com.mk/rashela

In the Jewish tradition, we are commanded to remember (zachor)
and not to forget (lo tishkach).

*

Memorizing the day of the holocaust of over 7,000 Macedonian Jews arrested from the cities of Skopje, Bitola and Stip
and brutally killed in the concentration camp of Treblinka,
the Fund March 11, 1943
founded by Mr. Alfred Melamed,
once citizen of Skopje, now living in Vienna, Austria
every fifth year organizes national competitions
in different topics and arts’ fields.

This year the Fund announced a short story competition, although on a free theme, yet aiming the literacy contribution of getting closer
the people of different religious and ethnic origin,
living in a common place, under the same sky.

Out of the 33 stories in competition, the jury consisted of three top Macedonian writers and academicians:
Acad. Milan Gyurchinov, president to the jury,
acad. Tashko Gheorghievski and acad.Mateya Matevski, both members,
awarded the following short story with the First Prize

Tomislav Osmanli

Aunt Rachel’s Photograph

“There, that’s me”, my father stops and always points out on the same old photograph, whenever we look at the pictures of the family album. There, on the yellowish family photograph taken, God knows how long ago, but more than half a century for sure, somewhere on a family picnic gathering – stands he, a child with black, round curious eyes, dressed in short pants with trousers, long leggings, and attached next to my grandmother.
“This is my brother, this is my other brother…and this is Aunt Rachel”, used to say my father, always repeating the very same sentence, whenever we looked at that family photograph.
I saw Aunt Rachel for the first time on that old photograph with worn out edges. The same photograph that my father had shown me an infinite number of times, the photograph we still keep in the family album. Sitting behind the elderly serious images of my grandmother and my grandfather, that girl with the soft round face looks at you with an odd, withdrawn and modest, yet clear and persistent gaze.

I have to admit, I still love old photographs. When I was little, I loved them because they were linked to a lot of stories told by the elderly relatives who came to visit our home. They would usually retell them after dinner, over a cigarette and the smell of the freshly brewed coffee that my mother took out on the old silver plate. And then, after one of the relatives would ask for the family album, their chats became filled with memories of some other time and some other people. Quietly I listened to the endless conversations of the personalities from the family album that I always failed to understand completely. Those characters were called upon in the room filled with smoke, usually through the joyful, merry tones and the vivid narrative shouts. Occasionally, they were mentioned in the unhearing murmuring comments, but also in the smothered giggle, or disturbed by the sudden loud laughter of the guests. Sometimes I would catch them floating in the living room, during the narrators’ interludes – the ruling silences, and the speeches made in shattered voice. Stories. Stories of people’s destinies, and biographies of distant relatives that I had never heard of. The stories were intertwined with characters from the novel of the past, archived and then reenacted in the amazing theater of life by the characters that have entered in the little photographic family everlastingness.

Now that I enter midlife I start loving photographs in another way as well. Like preserved prints of the shapes of past, not just of the set and costume design of times gone with the wind, of the changed topography and geography of space, but – least deceiving – of the landscapes of the human world, of the faces, expressions, relations, weaknesses, emotions, moods, souls… Captured in a moment, for eternity. Thus, fitted for contemplation. And of constant come back. In the characters of a time. Of an age. The mystique of the photographs of my childhood which came to life in the atmosphere condensed by the cigarette smoke and the past called upon in the family gatherings that I tried to rationalize later. The photographs, as I defined later when I comprehended the first philosophical terms, are an expression of the paradoxes and even more, of the aporia which have always existed and exist even today, getting new appearances so that the wonders of technology of modern life are being added as new arguments to the unchanged phenomenon of the being. Consequently the ascetic arsenal of those paradoxes, noted in the ancient Eleic teachings and determined in the scholastic examples of Achilles and the Turtle or the Bow and the Arrow, can be enriched today with a new technological example…the photographs, yes the photographs. There are static, and yet they contain a process, they are tranquil, and yet they poses disquiet, they are numb, and yet carry so many stories. They show but they hide so much too. They are the new kind of the pure aporian substrate. They depict the multi-significant, captured past brought until today. That is why it just looks as if they bring serenity and order in the distressed, chaotic movement of life. Sometimes they even instigate that in us. The pictures, the photo-fixations, the icons, the photo-engravings.
Like the photograph of the modest yet persistent gaze on Aunt Rachel’s face.
“All right”, I asked my father not so long ago “Are you going to tell me something about her? Who is Aunt Rachel? Why does she appear on that one photograph?…”

“Who is Aunt Rachel?
How can I explain…She is one of us. She was not a relative, and yet she felt so close…
And what is a relative? One with whom you were born, with whom a coincidence or family tied you with. Or one to whom life itself has bound you. Life has tied Rachel with us. She was my mother’s favorite. As time passed by, she became a daughter to her. Rachel was a child from a poor family, which my mother Euridika, may her soul rest in heaven, took to our home to help. She was the eldest child in her father’s large family in order to work and earn. Her father vas a modest man, a shoe-sewer that barely fed his family. Today that is a rare profession, but once there were more shoe-sewers than shoe-stores. He was a big man with a round face, and sad eyes which in time I believe became sadder. Although different Rachel and her father had something in common in their gaze. Some kind of serenity and deep sadness.
Whenever Rachel would take me by the hand and bring me into his small, clean but old and weary shoe-sewer store, we would sit on the two left shabby chairs and then I would watch her and her father look at each other silently for a long time. He would always ask us if we wanted ginger ale or lemonade and after Rachel would look at me straight in the eyes refusing for both of us, he would put his big hand on her head and pet her along the thick, shiny hair. He would gently slide his hand on his daughter’s cheek, smiling softly, and would keep looking in the sad reflection of her deep, intelligent eyes. Than he would put his arm to rest, and with a nod he’d show her that it was time to go.
In time, Rachel started sleeping over at our house, but every day she would take time to visit her home, see her family and fetch them something. It didn’t matter if it was a share of her monthly pay, of some food, prepared in our kitchen for a holiday or some special occasion. Rachel would go home and come back sooner than anyone of us would have expected.
“Why did you rush, there’s no more work to do”, often said my mother, while Rachel would smile and disappear somewhere in the house to proof the opposite.
Rachel quickly grew closer to our family. She learned the habits, even the weaknesses of all the family members, and she would always act in the best interest of the family. She quietly reproach my eldest brother when he started coming home late and when she found a pack of cigarettes in his pocket stolen from my father’s store. She took care of me, since I was the youngest of all, and helped my mother when I was both, sick and healthy. She taught my middle brother mathematics and covered him whenever he would do an unintentional mischief, but also helped my father with the bookkeeping and the tax forms.
Rachel simply became a part of us. Quiet and delicate she helped everyone, mostly my mother. She became so close to us, that after a while, she started speaking the language of the family. She, a bright Jewish girl from Bitola, started speaking Vlach so well that people could not recognize that she was not a Vlach herself. That is how Rachel grew to our home.
Because of her seriousness and honesty, my mother gave her full confidence. That brought a new closeness between them. When Rachel started growing into a woman, my mother started giving her advice that no one could hear. As my mother didn’t make any difference between her and us, Rachel grew very close to her. At that time, I would catch my mother’s glimpse over the hardworking girl, while Rachel did one of the countless household tasks. One night, using her strong and determined voice, my mother asked my father to start giving Rachel a fixed amount of money for her dowry:
“I don’t have a daughter, and that’s why it’s easier for me”, my mother used to say to Rachel who, on the other hand, listened to her with eyes-wide-open. Rachel never missed the chance to laugh whole-heartedly with the rest of us, every time we would hear Euridika’s comment, usually said whenever she added a new sum of money for Rachel’s dowry:
“So, we completed the easy part. Now we need a groom”, my mother would say while we continued joking and Rachel pretended as if she didn’t hear anything, exiting the room with a slight blush on her face.

During the time when my father’s face became more worried as he listened to the radio that he had bought for the sake and great joy of my two elder brothers – Rachel fell in love. At least my mother said so, gazing at the shy and sensible girl. The person chosen by her heart was Jon, a strong and healthy young man with red cheeks and a pretty smile. He was the son of the milkman who came every night, wearing his beanie, bringing fresh milk to our house. In all the years that he was coming Jon was always with him.
No one knew exactly when Jon and Rachel fell in love. We only knew that it had happened, by the blush on Rachel’s cheeks every time she would leave the porch and enter the living room with a can of fresh milk in her hands.
And so, we started joking around whenever we would see Rachel combing her shiny dark hair in the mirror, before Jon came in the evening. My mother usually froze our frowning faces with a single, quick glimpse, and then we rushed out of the room silencing our giggles with our palms leaving the girl carried away in her ritual accompanied by my mother who, pretending as if she didn’t notice, carefully watched over the first signs of Rachel’s adolescence in its prime.
During that time, in the quietness of the snowy winter nights, Rachel wove blue shapes on the pieces of her dowry, under the vigil eye of my mother who taught the girl new and complicated embroideries while she was patching our socks and underwear. She spoke quietly to Rachel of the secrets and traps of marriage and life. On occasion, we the kids would capture some of those advises whenever we would enter the kitchen for a glass of milk before bed, pretending not to listen, while the two of them carried away in my mother’s narrating, would continue the ritual of revealing the experiences of life.
On the other hand, my father turned into a silhouette, sat by the radio next door in the neighboring dark and cold room, wearing a robe and a scarf and leaning his ear to the glowing device, cautiously turning the volume down whenever Rachel would enter. He stayed there until my mother called him to be reasonable and come in to the warm kitchen. I think that is how my father grew old. Those months were engraved in my memory as if they were years. I can still remember my father – a stooped silhouette in the dark room – leaning over the radio and listening to its whisper.

One day, and that was at the beginning of the occupation when the new, Bulgarian authorities came and sealed our radio, Rachel started noticing our mocking glimpses after the milkman’s visits. Jon waited outside while she, completely confused, entered the house to find the milk can. It was then that Rachel caught my elderly brothers winking at each other. But so did my mother too. Entering the kitchen at that moment and handing over the milk can to Rachel, she bitterly scolded them and sent them off to their rooms. I gave her a scared look, and after she noticed that, she came, smiled and gave me a long hug. That was how Rachel found us, coming back from the porch. She didn’t have the softness and the careless appearance anymore – she was pale. That was the first time I noticed a peculiar, persistent gaze in her sad eyes. They were focused on my mother. My mother whispered in my ear to go to bed.
“What has happened?” My mother asked Rachel
“Jon wants us to leave,” silently answered Rachel.
But they didn’t. Life went on as usual. Only, Rachel’s face got a new, solemn expression that changed briefly, after Jon’s visits. My mother allowed her to take him into the kitchen, explaining to my father that she did so because of the threat from the occupation police. Meanwhile she told my father, who drank tea even more, and stopped listening to the radio, that she saw an overwhelming emptiness in Rachel’s eyes. Jon, continued coming over, while strange changes took place in our town.
One day, coming back from her parents’ house Rachel brought a yellow star. She took it out and put it on the table.
“My father said that from now on, we are to put this on, every time we are on the street.”
My mother, always quick in her reactions, came to the table and took the star.
“What are these nonsense child, here’s where you’ll put it,” my mother opened the trashcan, and threw out the yellow star. We all felt eased by that gesture. Everyone smiled. My eldest brother mockingly imitated Mussolini. Until the evening everyone was in good spirit.

Apart from our wishes, things became more tensed. Soon enough, over the offices and stores, some of them belonging to our family friends, the sign “Forbidden for Jews, Vlachs and dogs” appeared. The Jews and the Serbs where banned from the schools. My father started closing the store earlier, trying to stay home longer. Whenever a uniformed person entered the store, he got confused, partly because he couldn’t speak Bulgarian, and so my eldest brother had to leave school, and take over the business. Apart from him, my mother started unwillingly changing her Macedonian language into Serbian instead of Bulgarian, whenever she dealt with the Bulgarian government services, which gave me the erroneous impression that she did that to purposely agitate the occupiers.
The people with yellow stars became more and more visible in town. They were our neighbors, our friends, customers in my father’s store. My father stopped going to the store. And being the quiescent person that he usually was, he became almost completely silent. My mother tried to cheer him up, while my brother ran the business. Whenever my father looked down, my mother would come and rest her arm on his head. Then, he usually looked up and gave her a trifling smile.
“Is there anyone in the store?” He always asked my mother, and after she confirmed, he bowed his head and had a sip of the tea, now, almost always in front of him.
One day the inspection from the Direction of Jewish questions came to our house to check for Jews. My father was numb. When the inspector asked him the question, I believe that he couldn’t even hear it. Rachel looked at my mother.
“There is no Jews here”, said my mother, in a cold voice. Then she turned towards Rachel, and spoke to her in Vlach: “And what are you waiting for. Go and finish your work, and take your father out of the room too.”
Rachel understood and turned towards my father, she took him by the hand and he stood up.
“ Excuse me now gentlemen, I have work to do,” my father told the inspectors in a shattered voice and walked out of the room taking Rachel with him.
My mother turned toward the unwanted visitors.
“Anything else gentlemen?” She asked them with a determined voice.
“Nothing!” They said, and noted that on Solunska Street, number 10, there are Unbefitting, but no Jews.

As of those days, the last reminiscences of peace and serenity were lost. The winter was harsh, and filled with another kind of coldness, the one within the people, that slowly took over our town. Rumors that the Jews are going to be taken away by the Bulgarian police became more frequent. Those rumors said that they would be taken to special gathering centers, where they will be detained until the end of the war. Many said that those centers were a point of no return.
Since the rumors began, Rachel started sleeping over at her parents’ house again. One late afternoon, right after she left our house, her father came in to our home. He came in, wearing his large black hat and worn-out coat. The corpulent man stopped by the living-room door, and nodded, after he quickly glanced at everyone with his big, sad eyes. My mother invited him to sit down and offered him some jam, but he interrupted her.
“Dear madam, sit down please, I have to tell you something of great importance,” He said with a feeling of decisiveness reflected in his eyes. “Rumors say that we Jews are going to be taken away on a road of which no one knows anything.”
“That’s nonsense, people talk all kinds of rubbish nowadays.”
“It is possible,” Rachel’s father answered after a longer pause. “But in case it is the truth, then I have come here to ask you to keep Rachel with you. She told me that you listed her as a family member, may God lay his blessing upon you. If we have to go, I would like at least one of my children to stay. You accepted my daughter as if she were one of yours. “
My mother looked at the man’s deep, sad eyes. There, he saw something that left her numb and speechless. She just nodded.
As of that night Rachel started sleeping over in our home again.

In the morning of March 11, the raids really started. The town was filled with soldiers and policemen. As we heard later, they arrested the Jews, and led them through town in vast lines.
I was sick those days and slept in my parents’ bedroom. A silent clamor woke me up from the restless sleep. I turned toward the window. My mother was awake. She stood by the shut window blinds, wearing her nightgown and a scarf over her shoulders, watching a river of people pass by. Faces known and unknown. She was gazing at the children sleeping in their parents’ arms and the old people who were trying catch up with the fast – moving line. In the bed, right next to me, laid my father. He stared at the ceiling with a blank, expressionless look on his face.
That day, my brother didn’t go to the store. My father woke up and woke everyone up – everyone but Rachel. We gathered in the kitchen. Everybody was quiet. My mother told my father to go and ask around the neighbors if anyone minded the fact that we kept Rachel.
“Whoever has anything against us keeping Rachel will most certainly turn us into the police. If there is even one neighbor who does mind, we’ll tell everyone she’s gone, and hide her here, in the house.”
My father had a pensive look on his face. He had just left the house through the kitchen door, to start his visits with the neighbors, when Rachel appeared at the kitchen door.
She was neatly dressed. She wore her new coat and winter shoes. She had a suitcase in her hands. My mother had a terrified look on her face.
“Where do you think you are going?” my mother asked her in a firm voice.
“I have to go,” replied Rachel, and smiled at us with her sad persistent gaze, which reminded me so much of her father’s. Everyone was silent and could not say a word.
“Wherever my people go I will go too,” she added silently.
“You shan’t go anywhere!” Said my mother. “That is your father’s wish too. You will wait for them here.”
“If they come back, I will come back with them. You see how things stand, mother.” She said, looking at me, “It is best that everyone is with their own.”
My mother bowed her head. Then she looked straight into Rachel’s eyes.
“You don’t consider us your own?” she murmured.
“Don’t make it harder on me, mother,” said Rachel and a tear drop sled down her round, soft cheek. “This is how it has to be. Otherwise there will be no peace for any of us.”
She turned around and gave my mother a hug. They stayed silent for a while.
My mother whispered something in her ear. She refuted quickly and shook her head – then she turned away from my mother. She glanced at us with a strange, deep look. I got the feeling that she wanted to capture everything with her sight: my mother, us, the kitchen, the wooden ceiling, the stove, the window, the door through which my father left, and through which she would come in blushed and filled with joy after Jon’s visits. She wanted to smile at us, but the tears gave her out. Then she turned around and left.
That was the last time I saw Aunt Rachel.
That night Jon came to our house. My parents had invited him for the first time to the reception room. My mother gave him the embroideries of Rachel’s dowry. She showed them to him peace by peace, just like the custom required.
“Keep them, keep them well”, she told him before the young man left speechless and confused.

That was Rachel. She wasn’t a relative, and yet she felt so close. And what is a relative? One with whom you were born, with whom coincidence or family tied you to. Or one to whom life itself has bound you. Maybe, most of all, it is someone you miss. Even from your ancestor’s photographs. The ones you have never met. The ones you had just seen. On a photograph. The ones you felt close to. Through the stories that repeat long afterwards. Looking through your family albums. With the photographs, the photo-fixations, the icons, the photo-engravings. Capturing the moment of that glaring net, thrown in the turbulent seas of time.
There, just like on the family photograph with Aunt Rachel, everyone is gazing at you. And although they are all gone, everyone is still here, together, now…
(Translated from Macedonian by:
DimitarT.Osmanli) ________________________

Tomislav Osmanli (1956) is a distinguished Macedonian author – a play and screenplay writer, a media theoretic, prose writer, film and theater critic and essayist. He is author of fifteen books. Osmanli has written the first Macedonian books dedicated to the theory of the Seventh (The Film and the Politics, 1981) and the Ninth art (Comics – a Scripture of Human Image, 1987). His other books include: The Missing media (essays on the civil urbanity, 1992), The Butterfly of the Childhood, (short nostalgic stories, 1993) and Listening in a Deaf Time (political essays, 1994). His stories have been published in two short story anthologies Skopje Stories (1996) and A Day in Skopje (1998).
He wrote the screenplay for the long length feature film (* – Internet web) Angels of the Dumps (1997) – a human drama taking place in the East-European post communist environment, selected at the international film festivals in San Diego, Washington DC, Cairo, Belgrade, Pula (Croatia). He has written other, regularly prize winning feature screenplays as well (Man Without Address; Skopje Reveries; Snake Flies on the Sky); short meter film and TV documentaries. His TV feature film The Stars of ’42, a resistance and Jewish theme won the First prize on the national screenplay contest (1984), the highest City of Skopje Prize “November, 13”, and the Director’s prize on the TV festival in Neum, Bosnia and Herzegovina.
His theater work includes the satirical comedy Salon Booms (1986), the two multimedia plays Memento for a City (1993) and Mischief Shadows (1994), the chamber play (**-in English) Two in Eden (1995), the play (***- Internet web) Lightning-bugs in the Night (1997), the children’s play (****-in English) on the Nativity The New King (1998) and the war farce Apocalyptic Comedy (1999), the drama Techno Star (2000), the play Trip to Paramaribo (2002).
His holocaust story The Photograph of Aunt Rachel won the First prize on the 1999 national competition of the Macedonian Academy of Arts’ and Sciences. It was published in the Polish arts and literature magazine Krasnogruda and an excerpt in The Forward (2005) from New York.
Osmanli’s play Two in Eden was staged in Newport News, VA, and took part in the Blue Ridge Theatre Festival in Richmond, USA.
His film Angels of the Dumps was presented on a special program of the American Film Institute at the National Film Theatre in the Kennedy center in Washington, DC.
For his diverse author’s work, Tomislav Osmanli won numerous prizes.

More, on the Internet: (*) www.unet.com.mk/angeli/default.htm
(**) www.unet.com.mk/twoineden/index.html
(***) www.geocities.com/tomislavosmanli
(****)www.unet.com.mk/noviotcar
_____________________________________________________________________________

“Aki, so yo”. Kuando miramos al album, mi padre siempre me mostra la mizma vieja fotografiya. Se ve una fotografiya de famiya ke se izo kuaji amariya kon el tiempo, travada, ken save, antes un medyo siglo en un piknik. El ijiko esta vistido de un pantalon preto kurto, tiene ojikos redondosi kuryozos i tenyendose allado de mi granmama.

“Este es mi ermano, este es mi otro ermano…I esta es tante Rachel” diziya mi padre, repetyendo siempre la mizma fraza, kada vez ke miravamos a las fotografiyas de la famiya.

Vide la Tante Rachel la primera vez en esta vieja fotografiya kon los bodros komidos ! Esta mizma fotografiya ke mi padre me amostrava tantas i tantas vezes ! La mizma fotografiya ke dayinda guadramos en muestro album de la famiya. Assentada detras de mi granmama i de mi granpapa, esta manseva kon su kara redonda vos mira de manera ekstranya, komo si no estava aya, modesta ma kon una mirada klara i persistente.

Deve rekonoserlo ke dayinda me plazen las viejas fotografiyas. Kuando era chiko, me plaziyan porke eran konektados a las estoryikas ke los “grandes” kontavan kuando viniyan a vijitarmos. Repetiyan la estorya dospues de komer, kon un sigariko i la galor del kafe freskamente molido ke mi madre koziya i serviya kon una tavla de plata. Alora, una de muestras paryentes demandava ke traygan el album i las konversasyones se enrikesiyan de rekuerdos de otros tiempos, kon otros personajes. Sin azer bruido oyiva estas konversasyones sin kavo ke konsernavan las personas ke se topavan en muestro album familyal. Nunka entendiya lo todo. La kamareta estava yenna del umo de los sigaryos i se kontavan las memoryas kon un stilo bastante alegre i echando eksklamasyones narativas ! Los envitados oyian las estoryas en vezes komentando, en vezes riyendo o dizyendo lo ke pensavan, murmureyando o deranjados por las rizas a boz alta de los otros ke se topavan aya. Estoryas, estoryas del destino de las personas, biografiyas de paryentes leshanos ke nunka oyi de eyos.

Estos karakteres se enfiltravan en muestra vida kon una chika fotografiya en vezes, enkorporandosen ansina a la vida sin nunka desharmos.
Agora ke ya tengo la edad madura, empesi a apresyar las fotografias de manera diferente. Estos no son para mi solo dokumentos ke mostran las formas del pasado, la vestimienta de moda en akeyos tiempos i komo eran los lugares – kon manko dezapunto – ma las vistas del mundo, de los humanos, las karas, las ekspresiones, las relasyones, las flakezas, las emosyones, en ke estado se topavan i sus almas…. Apanyado en un momento por la eternitad. Dunke, kon todo lo ke kale para ser dinyos de ser mirados kon maksimum de interes otra i otra vez, a diferentes edades i peryodas de la vida.


Las fotografias son statikas, son kalmas ma ay un modo de vida en eyas ke reprezentan tantas estoryas…Amostran ma eskonden tanto tambien… Es por esto ke trayen tanta serenitad i orden en la detresa i el movimiento kaotiko de la vida…..

“Bueno” le dishe a mi padre no antes muncho tiempo “me vas a kontar un poko sovre eya? Ken es la tia Rachel? Deke esta en akeya fotografiya?

Komo ke lo eksplike… Eya es una de las muestras. No es una paryentes ma tan serka de mozotros….

I kualo es un paryente ? Uno kon el kual nasites ? O uno kon el kual la koinsidensya o la famiya te ato ? O uno a ken la vida mizmo te auno ? Rachel mos fue aunada por la vida. Era la presyoza de mi madre. Kon tiempo se izo su ija. Rachel nasyo en una famiya povre i fue tomada para ayudarmos en kaza por mi mama, Euridika, ke su alma repoze en paz en Ganeden. Era la mas grande en la kaza de sus paryentes i deviya lavorar para ganar su vida. Su padre era un modesto sapatero ke kon difikultad puediya mantener los suyos. Oy kuaji no egziste mas esta profesyon ma antes aviyan mas sapateros ke magazenes de sapatos ! Era un hombre mostrozo kon una kara redonda i teniya ojos tristes ke se le entristesyeron mas, kreyo, kon el tiempo. Mizmo un poko diferente, Rachel i su padre teniyan la mirada serena i triste ke se asemejava.


Kuando Rachel me tomava por la mano i me yevava a su chika ma limpya botika vieja i deskayida, mos asentavamos en las dos siyas ke no eran deltodo muevas i kedava mirando a la ija i al padre ke se kayavan i no diziyan nada, largo tiempo. Mos demandava siempre si keriyamos una gazoz o una limonata. Rachel me mirava derecho en los ojos i refuzava por los dos. El karesava de su mano grande los kaveyos de seda de su ija. Karesava su karika, soriyendo kon dulsor, i kontinuava a mirar intensamente i kon tristesa a sus ojos intelijentes. Dospues abashava su braso i kon una mirada le dava a entender ke ya era el tiempo de partir.


Kon tiempo, Rachel empeso a durmir las noches en muestra kaza ma andava kada diya a su kaza para ver sus paryentes and trayerles unas kozas. A vezes era paras de su mezada, a vezes un poko de komida ke se preparava en muestra kozina para las fiestas o para otras okazyones. Rachel se iva ma tornava siempre antes mizmo ke mos asperemos.


“Porke tornates tan presto, no tenemos echo en kaza” le diziya mi madre, ma Rachel soriyiva i se iva en un lugar en kaza para provarle el kontraryo !
Rachel se atava de mas en mas a muestra famiya. Se ambezo muestras kostumbras fina mizmo los puntos flakos de kada uno i uno en la famiya i siempre aziya lo mijor para mozotros. Kalmamente le dyo konsejos a mi ermano el grande, kuanto topo en su aldikera sigaros ke aviya rovado del magazen de mi padre. Se okupava de mi porke yo era el mas chiko de la famiya. Ayudava tambien a mi madre kuando yo estava hazino o bueno.
Le ambeziya matematika a mi segundo ermano, kuvijava los yerros ke aziya sin saver i ayudava mi padre a tener los livros de kontabilitad de su echo i inchir los formulares para pagar las taksas.


Rachel se izo la ija de kaza ke ayudava a todos i lo mas a mi madre. Tanto se asimilo ke dospues de un tiempo empeso a avlar la lingua ke avlavamos. Era una brilyante manseva Judiya de Monastir (Bitola) ma avlava tan ermozo el Serbo ke dingunos puediyan entender ke no era Serba de nasimyento !


Mi madre le izo konfiensya plenamente porke era muy seryoza i honesta. Kuando Rachel se engrandesyo, mi madre le dava konsejos ke dingunos no oyiyan. Eran muy atadas i mi madre no aziya diferensya entre sus kreaturas i eya. Rachel lavorava duro i mi madre siempre teniya el ojo sovre eya kuando aziya los interminavles echos de kaza. Una noche le disho a mi padre ke se le deviya de dar a Rachel, kada mez, un montante fikso para su ashugar.

“No tengo ija i, por esto, es mas fasil para mi” mi madre le diziya a Rachel ke la mirava kon grandes ojos grandes avyertos!

Rachel siempre reyiva kon mozotros kuando mi madre diziya ke le aviya adjustado mas paras para el ashugar !

“Alora… Ya terminimos kon la partida la mas simple. Agora mos manko el Novyo !” diziya mi madre kon sorizas. Rachel se aziya de la sodra, salyendo de la kamareta entera chapetada !


A la grande alegriya de mis dos ermanos, mi padre les trusho una radyo a kaza ma su kara tomava un ayre mas seryozo kada vez ke el oyiva las novitades a la radyo.

Es en este tiempo ke Rachel se namoro. Es mi madre ke lo disho mirando a la mansevika sensivle i averguensada… Su korason batiya por Jon ke era un mansevo fuerte i sano, kon karikas koloradas i una ermoza soriza. Era el ijo del lechero ke viniya, kon su bere en la kavesa, a trayermos leche freska kada tadre. Durante todos los anyos ke viniya, Jon akompanyava su padre.
Dingunos supimos kuando Jon i Rachel se aferraron.

Mos rendimos kuento solo kuando vimos Rachel entera chapetada kada vez ke entrava del kortijo, kon el jarro de leche entre las manos.
Alora, empesimos a takinarla kada vez ke viyamos Rachel penyando sus pezgados i briyozos kaveyos brunos antes ke Jon venga las tadres. Mi madre mos dava una tala mirada alora, ke muestras sorizas se entezavan en muestras karas ! Saliyamos pishin de la kamareta tapando muestras sorizas kon muestras manos. Mi mama se aziya de la ke no entyende nada, ma en realitad, estava alerta a kada sinyo de adolesensya de Rachel.


En estos tiempos, en el kalmo de las nochadas kon inyeve afuera, Rachel trikotava i brodava motivos de kolor bleu ensima de su ashugar. Es mi mama ke le ambezava komo azer estos lavoros de mano bastante komplikados, mirandola lavorar i de otra parte arremendando muestras kalsas i muestros vestidos. Le avlava kon dulsor i le kontava los momentos difisiles ke pueden enkontrar marido i mujer en sus vida komun. En vezes mozotros tambien oyivamos estos konsejos kuando entravamos en la kozina para tomar una kupa de leche antes de irmos a echar en muestras kamaretas. Aziyamos komo si no las estavamos oyendo kuando mi madre kontinuava a kontarle sus eksperyensas en la vida.


Del otro lado, mi padre asentado en la kamareta yelada i aleskura, el oyido apegado kuaji a la radio para ke Rachel no oyga lo ke se estava dizyendo, oyiya las novitades vestido de su robe de chambre i de un foulard arrodeyado a su garon. Kedava aya fina ke mi madre lo yamava kon razon a la kayntor de la kozina para ke no apanye una yelor. Penso ke es ansina ke mi padre se envejesyo. Estos mezes me se gravaron en el tino komo si fueron anyos ke pasaron. Dayinda tengo delantre de los ojos la siluheta de mi padre asentado en akeya kamareta aleskura, entero enklinado i oyendo los murmuros de la radyo.


Un diya, era al empesijo de la okupasyon, los muevos ofisyales Bulgaros vinyeron i mos serraron la radio ! Rachel empeso a renderse kuento de muestras miradas kuando veniya el lechero. Jon asperava afuera kuando eya, no savyendo ande meterse, entrava a kaza para tomar el jarro de leche. I afito ke vyo mis ermanos ke estavan azyendo ojikos i sejas de manera komplisa. Eya no era la sola… Mi madre tambien lo aviya vido ! Le paso el jarro de leche a Rachel i pishin les echo un grito i los embiyo a sus kamaretas. La miri kon ojos espantozos ma eya me soriyo, vino i mi lado i me abraso. Es a este momento ke Rachel entro del kortijo i mos vido abrasados. Su kara aviya perdido su dulsor i se remarkava el stress… Estava entera palida. Es la primera vez ke vide esta mirada persistente i triste en sus ojos. La estava mirando a mi madre. Mi madre me disho al oyido de ir a mi kama.
“Ke afito ?” demando mi madre a Rachel. Le respondyo kon una chika boz “Jon kere ke mos vayamos”.


Ma no se fueron i la vida kontinuo en su mizmo ritmo. Solo se viya un ayre muevo i seryozo en la kara de Rachel dospues de las vijitas de Jon. Mi madre le dyo la permisyon de tomarlo aryento a la kozina i ekspliko a mi padre ke no keriya ke la polisiya de la okupasyon los apanye . Mi padre estava bevyendo de mas en mas the i no estava mas oyendo la radyo. Mi madre le eksplikava ke Rachel estava preokupada, komo mirando a lo vaziyo !

Jon kontinuo a vinir ma aviyan kuryozos trokamientos en muestra sivdad.
Un diya, kuando torno de la kaza de sus paryentes, Rachel trusho una estreya amariya. La tomo i la metyo ensima de la meza.


“Mi padre me disho ke de agora en delantre devemos tener esta estreya ensima de mozotros kada vez ke salimos a la kaye !”


Ma madre ke reaksyona siempre muy presto tomo la estreya de ensima de la meza i la echo al sierkol :
“Ke es esta tonteriya ijika ! Es al chop ke la vas a echar !”


Mos sintimos todos alivyanados kon este gesto suyo.
Soriyimos todos i fuimos de buena humor fina la tadre . Mi ermano imito la avla i los gestos de Mussolini! Riyimos.

Las kozas se agravaron… Empesimos a ver a las puertas de los ofisyos i de los magazenes – unos apartenesiyan a los de muestro famiya i a los amigos !- sinyos ande estavan eskrito “DEFENSYA DE ENTRAR A LOS JUDYOS A LOS SERBOS I A LOS PERROS” . Los Judyos i los Serbos fueron echados de las eskolas. Mi padre empeso a serrar el magazen mas presto i kedar en kaza lo mas posivle. Kuando una persona kon uniforma entrava al magazen se le tomava todo porke puedeser no avlava el Bulgaro. Mi ermano, el grande, tuvo ke salir de la eskola i estar a la kavesa del magazen. Aparte de el, mi madre tambien sin kererlo del todo, troko su lingua Masedonya a la lingua Serbia, al lugar del Bulgaro, kuando avlava kon los servisyos del governo de okupasyon Bulgaro. Esto me aviya dado la falso impresion ke lo aziya para inyervar los okupantes !


Las personas kon las estreyas amariyas se estavan vyendo de mas en mas en la sivdad. Eran muestros vizinos, muestros amigos, los klientes del magazen de mi padre. Mi padre no se fue mas al magazen. Su karakter troko i se enserro en su silensyo. Mi madre tratava de arimar su moral i mi ermano, el grande, dirijava los echos. Kuando papa mirava embasho sin meneyarse, mi madre le tomava la kavesa entre sus brasos. El la mirava i le dava una povre soriza ke ni asemejava a una soriza….

“Ay alguno en elo magazen ?” le demandava a mi madre i kuando le respondiya “Si” abokava de muevo su kavesa i tomava un sorvo del the siempre en su meza.


Un diya mos vino personas de la Direksyon del Asunto de los Judyos para ver si teniyamos Judyos en muestra kaza. A mi padre no le estava salyendo la boz. Kuando el inspektor le pozo la kestyon me parese ke no lo estava ni oyendo. Rachel kedo mirando a mi madre.


“No tenemos Judyos aki” disho mi madre de una boz yelada. Alora se torno a Rachel i le disho en su lingua “Ke estas asperando ? Vate i termina tu echo ! I yeva a tu padre tambien de la kamareta!”

Rachel entendyo, se torno i alevanto mi padre tomandolo por sus manos.

“Me ekskuzash Senyores” les disho mi padre “tengo echo”
i salyo kon Rachel de la kamareta.

Mi madre se bolto a eyos :
” Otra koza Senyores ?” les demando de manera determinada. “Nada” fue sus repuestas. Notaron ke en la kaleja Solunska, al No. 10 no ay Judyos ma
personas non-appropriadas !


En estos diyas dezrepozados no uvo ni paz ni serenitad.
El invyerno estava duro i yenno de otra manera de yelor tambien. La yelor de las personas ke inchiyan la sivdad. Se oyiya de mas en mas ke la Polisiya Bulgara iva tomar i yevar los Judyos. Bruidos sirkulavan ke metiyan los Judyos en kampos de konsentrasyon ande kedariyan fina la fin de la guerra. Munchos diziyan ke no se tornava de estos sentros!
Kuando estas rumores empesaron Rachel empeso a durmir de muevo en la kaza de sus paryentes. Tadre, un dospues de midi, djusto kuando salyo de ande mozotros, resivimos la vijita de su padre. Vino kon su ancho chapeyo preto i el viejo palto komido entero. El hombre mostrozo echo un ojo a la kamareta de asentar i miro a kada uno kon sus grandes ojos tristes. Mi madre lo invito a asentarse i le ofriyo dulse, ma el la interrumpyo.

“Kerida Madame, asentate por favor. Devo dizirles una koza muy importante.” Se viya en el ke se aviya desidido a dizir lo ke teniya en el korason.

“Dizen ke van a tomar a los Judyos i este kamino no es konosido. Dingunos saven koza …”

“Tonteriyas ! La gente estan avlando solo vazyeduras en estos diyas!”

“Es posivle….” El padre de Rachel le arespondyo dospues de un largo silensyo. “Ma, en kavzo ke esto sale vedra, vine para demandarvos de guadrar Rachel kon vozotros. Me disho ke la anrejistratesh komo una de vuestra famiya, ke Di-o vos bendiga. Si devemos de irmos, kijyera ke una de mis kreaturas kede a lo manko. Akseptatesh a mi ija komo si fuera vuestra…”

Mi madre kedo mirando al hombre sin pueder dizir koza. Solo le izo “si” meneyando su kavesa.

Dospues de akeya noche Rachel empeso otra vez a durmir ande mozotros.
Los kombatos empesaron el 11 de Marzo. La sivdad estava inchida de soldados i de polises. Oyimos dospues ke aviyan apanyado Judyos i los aviyan yevado por las kayes en toda la sivdad.


Estava hazino durante estos diyas i me estava echando en la kamareta de mis paryentes. Oyi un bruido sodro entre mi suenyo dezrepozado i me espyerti. Mi madre estava en pyes al lado de las kortinas serradas de la ventana, kon una chemise i un shal a sus ombros mirando a la gente ke estavan pasando komo un rio humano por la kaye. Karas konosidas i non-konosidas. Estava mirando a las kreaturas durmyendo en los brasos de sus paryentes i a los viejos ke estavan tratando de kedar en el rango de personas ke estava movyendo kon prestor. En la kama, a mi lado, mi padre estava mirando al techo sin dinguna ekspresyon en su kara.


Akel diya mi ermano no se fue al magazen. Mi padre se espyerto i espyerto a todos a la eksepsyon de Rachel. Mos arekojo en la kozina. Estavamos kayados. Mi madre le disho a mi padre de demandar a los vizinos si les importava ke guadremos Rachel ande mozotros.


“El ke tiene koza kontra a lo ke guadremos Rachel aki mos va denunsyar a la Polisiya. Mizmo si ay uno solo basta. Vamos a dizir a todos ke se fue i la vamos a guadrar en kaza.”

Mi padre estava pensando silensyozo. Salyo de kaza por la puerta de la kozina para empesar a azer el torno de los vizinos. Es a este momento ke vino Rachel.


Estava vistida limpyamente. Aviya metido su muevo palto i sus kalsados de invyerno. Teniya una maletika en las manos. Mi madre la mira kon ojos yennos de espanto !

“Ande pensas ke te estas indo? ” le demando kon ravya.

“Devo irme” respondyo Rachel i mos soriyo kon sus ojos tristes i persistentes ke me akodravan tanto los de su padre. Todos se kayavan.

“Ande mi puevlo esta indose me vo ir” …

“No te vas a ir a dingun lugar!” le respondyo mi madre
“Es el dezeyo de tu padre tambien! Los vas a asperar aki!”

“Si tornan atras, vo tornar kon eyos. Ves komo las kozas son, madre” i mirando me a mi adjunto “Es mijor ke kada uno kede kon los suyos”


Mi madre aboko la kavesa, dospues miro a Rachel derechamente en los ojos :
“No mos konsideras komo tu famiya ?”


“No me lo agas mas amargo madre” … una lagrima le estava kayendo de su karika.. “Esto es lo ke se deve de azer, sino no avra paz para dingunos de mozotros,”


Se bolto i la abraso kon muncho karinyo a mi madre. Se kedaron kayadas un tiempo. Mi madre le disho unas kozas a la oreja. Refuzo en sakudyendo su kavesa. Dospues la desho a mi madre. Mos miro a kada uno. Era una mirada muy ekstranya. Tuve la impresyon ke kon una mirada keriya tomar lo
todo kon eya… Mi madre, mozotros, la kozina, el tejado de madeira/bois, la soba/stuva/poele, la ventana, la puerta de lakuala mi padre salyo i de lakuala entrava entera chapetada, yenna de alegriya dospues de las vijitas de Jon.
Keriya soriyirmos ma las lagrimas saltaron. Alora se bolto i se fue…. Partyo…
Fue la d’alkavo vez ke vide la tante Rachel.


Akeya noche Jon vino a kaza. Mis paryentes lo invitaron por la primera vez a la kamareta de asentar. Mi madre le dyo las broderiyas del ashugar de Rachel. Se las amostro kada una i una komo es la kostumbre.

“Guadralas…Guadralas muy bueno!” le enkomendo antes
ke el mansevo salga afuera sin pueder dizir biervo i entero abatido….

Era Rachel…. No era una de muestra paryentes ma era muy muy serka de mozotros. Ademas.. Ke es una paryente? Una kon lakuala nasites ? Una a la kuala la koinsidensya o la famiya te auno ? O uno alkual la vida te ato ? Puedeser ke mas de todo, es alguno ke te manka muncho, mizmo de la fotografiya de los aguelos. Alguno ke no konosites del todo. Solo ke vites en fotografiya. Uno ke te sientes muy serko a el, de las estoryas ke te kontaron, de los albumes de famiya, en fotografiyas, en engravasyones… Todo modo ! Aferrados en un momento i soltados a las ondas de las tempestas del tiempo.
Aya, komo en la fotografiya de famiya kon tante Rachel, todos te estan mirando. I mizmo si oy dingunos de eyos egzisten, eyos estan dayinda aki, endjuntos, agora…

Traduizido del Inglez
por Sharope Blanco